Nadogradnja kosti

Nadogradnja kosti, nadgradnja kosti ili augmentacija kosti vilice – koji god naziv da ste čuli i zainteresovali se da saznate nešto više o ovoj proceduri – na pravom ste mestu.

Uputićemo vas u sve detalje u vezi sa ovim zahvatom: šta se njime označava, koja mu je svrha i na koji način se izvodi.

Nadogradnja kosti, odnosno njena regeneracija, izvodi se ukoliko kost nije dovoljne dimenzije za ugradnju implanta. Ovim putem se, dakle, obezbeđuje potrebna širina i visina vilične kosti za planiranu implantološku intervenciju.

Nadoknadom izgubljene vilične kosti se pruža koštana potpora zubnom implantu, uz istovremeno postizanje prirodne forme alveolarnog luka i mekog tkiva. Prvi razlog je funkcionalni (implant mora podneti opterećenje pri ispunjavanju svoje funkcije), dok je drugi estetski (lepši i prirodniji izgled desni nakon ugradnje implanata).

Ko su kandidati za augmentaciju vilične kosti?

Količina kosti se povećava na onim mestima gde je izgubljena usled dugoročne i nelečene parodontopatije i bezubosti, odnosno onde gde je potrebna bolja koštana baza i veća podrška zubnom implantu.

Povećanju alveolarne kosti se pribegava i u slučajevima gde su ugroženi zubi i alveole u susedstvu jednog ili više zuba koji nedostaju. Naime, posledična resorpcija koštanog tkiva može dovesti do destabilizacije obližnjih zuba i alveolarne kosti, te uzrokovati dugoročne komplikacije.

Gubitak zuba ne mora nužno biti povezan sa slabom oralnom higijenom i parodontopatijom, već i sa hroničnim dentogenim infekcijama i traumatskim povredama zuba i vilica.

Na koji način se izvodi nadogradnja kosti vilice?

Augmentacija kosti se vrši presađivanjem vlastite kosti pacijenta ili korišćenjem veštačke kosti. Prvi tip koštanog transplanta se naziva autotransplant.

Oralni hirurzi i implantolozi ga uzimaju sa vilične kosti samog pacijenta, i to u obliku režnja ili bloka. Sintetička ili umetna kost se dobija iz goveđeg hemodijalizata i koristi se u formi granula.

Donatorske regije autotransplanta su brada i retromolarna regija u donjoj vilici, zatim tuberi u gornjoj vilici, kao i koštane egzostize.

Autotransplant se smatra zlatnim standardom u oralnoj hirurgiji i implantologiji jer povećava neophodnu podršku vilične kosti bez odbacivanja. U isto vreme, podstiče brže zarastanje i formiranje nove kosti.

Posebnu povoljnost ovih autotransplanata predstavlja to što se u ustima izvodi samo jedan hirurški zahvat. Zbog svih navedenih razloga, autotransplant ima veliku prednost u odnosu na veštačke i druge transplante.

Operativni tok

Nadogradnja kosti se može izvoditi u obe vilice ako za to postoje minimalne osnove kosti pacijenta. Da bi se utvrdio stepen gubitka zapremine koštanog tkiva, neophodno je najprije izraditi RTG ili ortopantomografski snimak vilice.

Povećanje zapremine kosti vilice se većinom izvodi u lokalnoj anesteziji. Analgosedaciji se podvrgavaju pacijenti sa posebnim potrebama i oni koji se veoma boje.

Oralni hirurg najpre načini rez na alveolarnoj kosti kako bi otkrio viličnu kost. Zatim specijalnim instrumentima kalemi koštane granule ili režanj na odgovarajuće mesto.

Koštani transplant se prekriva membranom koja ima profilaktičku funkciju. Alveolarno tkivo se onda repozicionira, a rez se ušiva.

Kako bi se ubrzao proces zarastanja i regeneracije koštanog tkiva, ponekad se autotransplant obogaćuje trombocitima iz krvne plazme pacijenta. Ova procedura je poznata kao PRF metod(eng. Platelet Rich Fibrin).

Fibrinski ugrušak oslobađa faktore rasta i pospješuje stvaranje nove kosti i krvnih sudova, skraćujući period oporavka.

Za postoperativni period, oralni hirurg ordinira analgetike za redukciju bola i antibiotike po potrebi. Oporavak obično traje nekoliko dana, poslije čega se pacijent može vratiti svojim uobičajenim aktivnostima.

Da li je moguća istovremena nadogradnja kosti i ugradnja implan(a)ta?

Sa neverovatno brzim razvojem implantologije, danas je moguće izvesti procedure o kojima se do nedavno samo maštalo.

U zavisnosti od situacije, ponekad se implanti ugrađuju istovremeno kad se vrši nadogradnja kosti.

Kod težih slučajeva pak neophodno je najpre izvršiti augmentaciju kosti, a implante ugraditi tek nakon neophodnog vremena zarastanja. Taj period kod većine iznosi 6–9 meseci.

U nekih pacijenata je pre ugradnje implanata u gornju vilicu (maksilu) nephodno i podizanje membrane poda maksilarnog sinusa (sinus lift).