Sinus-lift

Sinus-lift je oralnohirurška procedura podizanja membrane ili dna maksilarnog sinusa.

Ovaj zahvat se primenjuje u cilju pripreme maksile za ugradnju zubnih implanata.

Operacija podizanja poda sinusa je posebno značajna za pacijente kojima je rečeno da nisu dobri kandidati za dentalne implante.

To su osobe koje dugoročno pate od totalne ili parcijalne bezubosti u zadnjem delu vilice. Traumatsko izbijanje više zuba, parodontopatija, tumori, ciste i uznapredovali karijes uzroci su gubitka zuba.

Ukoliko se pravovremeno ne deluje i ne obezbede protetske nadoknade, dolazi do resorpcije alveolarne kosti. Ako je reč o gornjoj vilici, uobičajena posledica ove pojave je spuštanje poda sinusa.

Statistički podaci ukazuju na visok procenat smanjenja zapremine kosti u prve tri godine od gubitka zuba čak 40–60 %!

Što duže čekaju sa nadomešćivanjem izgubljenih zuba, pacijenti postaju kandidati za sinus-lift – dodatnu hiruršku intervenciju, koja postaje glavni uslov za postavljanje implanata.

Sinus-lift je neophodan kod spuštenog poda sinusa, kada bi ugradnjom implanta i perforacijom sinusne sluzokože sinusa došlo do prodora implanta u paranazalnu šupljinu.

Pre same intervencije, na osnovu ortopantomografskog i CBCT-snimka, oralni hirurg i implantolog na kliničkom pregledu procenjuje anatomiju i trenutno stanje gornjoviličnog sinusa, kao i zapreminu maksilarne kosti.

Tom prilikom vrši i uvid u lokalizaciju primarnih struktura, poput nerava i krvnih sudova, koji ne smeju biti oštećeni tokom operacije.

Kako se sinus-lift izvodi?

Intervencija se izvodi u lokalnoj anesteziji ili u analgosedaciji kod pacijenata koji iz bilo kojeg razloga ne mogu podneti prvi tip anestezije.

Rez se povlači na bočnoj strani alveolarne kosti maksile ili transalveolarno. Potom se incizijom pažljivo pristupa sinusnoj membrani.

Pomeranjem membrane maksilarnog sinusa i postavljanjem dodatne kosti između maksile i sinusa, obezbeđuje se prostor za augmentaciju kosti.

Tom prilikom se implementira količina koštanog tkiva dovoljna za ugradnju i stabilizovanje implanta dužine 8–10 mm, uz neophodnu zaštitu paranazalne šupljine.

Za nadogradnju kosti je najbolje koristiti autotransplant, uzet sa vilične kosti samog pacijenta, i to u obliku režnja ili bloka.

Donatorske regije autotransplanta su brada i retromolarna regija u donjoj vilici (mandibuli), zatim tuberi u gornjoj vilici, kao i koštane egzostize.

Po završenoj intervenciji, pacijent se upućuje na korišćenje analgetika za redukciju bola, kao i na postavljanje hladnih obloga u predelu sinusa i vilice ne bi li se smanjio eventualni otok.

Krvarenje u usnoj duplji je moguće posle sinus-lifta, zbog čega se preporučuje suzdržavanje od pražnjenja nosa i provociranja krvarenja. U tu svrhu, trebalo bi koristiti sprej za vlaženje nosne sluznice, koji će pružiti pomoć u sprečavanju nadraživanja i kijanja.

Veći vizički napori (poput vežbanja i drugih sportskih aktivnosti) nisu preporučljivi u prvih nekoliko dana postoperativnog perioda.

Nakon 7–10 dana, oralni hirurg će obaviti kontrolni pregled, na kojem će ukloniti konce i proceniti napredak zarastanja.

Kod većine pacijenata je nakon podizanja poda sinusa i nadogradnje kosti vilice potrebno sačekati 6–9 meseci da bi kost zarasla, odnosno da bi se formiralo i učvrstilo novo koštano tkivo.

Samo izuzetno, moguće je istovremeno izvesti sinus-lift, nadograditi kost i ugraditi implante.

Kao što je navedeno, jedini način da određeni pacijenti dobiju implante jeste podizanje poda sinusa i nadogradnja vilične kosti.

Budući da se efikasnost sinus-lifta procenjuje na 99 %, podvrgavanje ovoj intervenciji u mnogome povećava šanse za dugoročan uspeh planiranog implantološkog zahvata.